Kulturno vikanje

Konflikti su svakodnevno prisutni u međuljudskoj komunikaciji, bilo da se ona odvija na radnom mestu, bilo u privatnoj sferi. U konflikte spadaju sve one situacije kada jedna osoba izražava svoj zahtev da se druga osoba ponaša na određeni način. Brojna su lica konflikata: od toga da neko kritikuje neku aktivnost druge osobe, preko toga da odbija njenu molbu ili zahtev, pa do toga da se jedna osoba ljuti zbog ponašanja druge osobe, itd.

U odnosu na to koliko je ono oko čega je nastao konflikt važan uključenim osobama, možemo govoriti o tri intenziteta konflikta: manje važni, srednje važni i veoma važni. Što je nešto važnije uključenoj osobi, to je njena emocija snažnija. Poznato je da osećanja nastaju upravo onda kada ljudi procenjuju da je nešto važno, i što im je važnije to je emocija snažnija. To je princip: važnije je snažnije. Prema tome, u srednjim i važnim konfliktima uključeni će doživljavati i izražavati određene emocije, koje će u najvažnijim konfliktima biti veoma snažne.

Nemoj da vičeš na mene

S druge strane, nameće se standard kulturnog dijaloga prema kojem u konfliktima nije poželjno „podizati glas”. To je izraženo u čestom zahtevu: „Nemoj da vičeš na mene!” ili „S kojim pravom ti vičeš na mene!”. Da li to znači da će svaki čovek koji želi da bude kulturan svoju ljutnju i zamerke izražavati smirenim glasom? Da li zaista možemo od ljudi koji su u konfliktu da zahtevamo da ignorišu ili maksimalno kontrolišu svoje emocije?

Stav koji je nama blizak jeste da nije toliko važno koliko je neko uzbuđen tokom nekog konflikta i da li govori energično, povišenim tonom ili možda viče, koliko je važno šta izgovara u tom stanju. Bez obzira koliko su uzbuđeni, ljudi mogu birati svoje reči i tako ostati u okvirima kulturnog dijaloga. Nažalost, kod nas je situacija takva da ljudi svoja snažna osećanja uzimaju kao opravdanje da izreknu ružne psovke, etikete, uvrede i pretnje nasiljem. Svedoci smo niske kulture javnog dijaloga u konfliktima bilo da se on odvija na ulici, bilo na pijaci, u medijima ili u političkom govoru.

Suprotno pojmu „kulturno” jeste pojam „primitivno”. Primitivno ima značenje osnovnog, sirovog stanja, onoga što je prvo nastalo, što je neobrađeno. Kulturno ima značenje onoga što je gajeno, obrađivano, čuvano. Kod nas se često ono što je primitivno poistovećuje sa onim što je autentično, spontano i hrabro, a kulturno sa onim što je izveštačeno i neautentično. Malo dete funkcioniše na jedan prvobitan, primitivan način, a onda ga roditelji gaje, odgajaju kako bi postalo socijalizovano i kulturno. To se odnosi i na razumevanje konflikata, izražavanje emocija i kulturu dijaloga.

Kulturna osoba ulazi u konflikte uvek iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugoga. Ona razume da je njen cilj da druga osoba promeni svoje ponašanje, i zbog toga u svojim izjavama uvek cilja na njoj neprihvatljivo ponašanje drugoga, a ne napada drugog kao osobu. Ona dobro zna da je konflikt uvek sukob želja, a ne sukob osoba. Zato ona nikada drugog ne vređa, ne upućuje mu razne etikete, ne psuje, ne zastrašuje nasiljem i slično. Ona dobro zna da je njeno osećanje ljutnja, a da je ljutnja uvek usmerena na promenu ponašanja druge osobe. Kada je tako, izražavanje uzbuđenja povišenim glasom nije negacija kulturnog dijaloga. To je ono što zovemo „kulturnim vikanjem”.

Bez psovki i uvreda

Preduslov za kulturno ulaženje u konflikte jeste razlikovanje drugoga kao osobe od njegovog ponašanja, ideje koju zastupa, argumenta koji daje, želje koju izražava. Ljudi koji to ne razlikuju ne mogu razumeti konflikte. Izjednačavajući svoje ponašanje, oni ne razumeju šta drugi od njih hoće jer svaki konflikt doživljavaju kao napad na sebe, kao znak tuđeg nepoštovanja, prezira ili mržnje. A kada tako dožive konflikt, oni odgovaraju istim emocijama tako da vređaju, psuju, prete ili čak postaju fizički nasilni.

Da li neko u konfliktnim situacijama reaguje primitivno ili kulturno jeste veoma važan podatak, bilo da je to osoba sa kojom se ulazi u vezu, bilo da je to osoba sa kojom se zasniva radni odnos. Kako pored ljubavi između roditelja i dece moraju postojati i konflikti, roditelji moraju naučiti dete da i tada bude kulturno: „Imaš prava da se ljutiš, ali to moraš da izraziš sa poštovanjem, bez psovki i uvreda”. Pod uslovom i da sami to rade.

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 25.03.2019. u 08:00

http://www.politika.rs/sr/clanak/425525/Kulturno-vikanje?fbclid=IwAR1S53VNnbHK-cg7SFA8uOA8lcs_GC3JUzoH9Lbr-Ba2X1miNqf1Hvu_1OU

POPUSTLJIVO VASPITANJE: Ljubav ne kvari dijete, kvari ga nedostatak discipline

Način na koji roditelji vaspitavaju djecu je direktno povezan sa izgradnjom psihičkih struktura i tipa ličnosti iste te djece. Još u prvoj polovini XX vijeka, psihoanaliza odraslih je uvjerljivo pokazala da oni odrasli koji kao djeca nisu dobili dovoljno ljubavi, postaju neurotične ličnosti. Nastale su nove smjernice: Djeci morate pokazivati ljubav! Nemojte ih traumatizovati prikraćivanjem ljubavi!

Ako je dokazano da najčešći rezultat nesrećnog djetinjstva bez ljubavi jeste nesrećna, neurotična odrasla osoba, zar to ne znači da će rezultat srećnog djetinjstva biti zadovoljna i srećna odrasla osoba? Ako nepokazivanje ljubavi dovodi do neuroze, zar nije onda tačno da pokazivanje ljubavi dovodi do zdravo formirane ličnosti? Polazeći od takvih pretpostavki za koje ćemo tek kasnije shvatiti da su pogrešne, pokazivanje ljubavi je stavljeno u centar vaspitnog pristupa »ideologije srećnog djeteta«.

Prateći savjete o savremenom vaspitanju djece, a sve u cilju očuvanja i unapređenja dječjeg mentalnog zdravlja, roditeljima je postalo najvažnije kako se njihovo dijete osjeća. Da bi roditelj mislio da je dobar roditelj, njegovo dijete se stalno moralo osjećati voljeno i biti srećno. Zato su roditelji počeli da se trude da djecu uvjere da su jako voljena, omogućujući im samo pozitivne doživljaje i iskustva.

Poslije nekoliko decenija takve prakse, počeli smo da uviđamo da nije nužno da će srećno dijete postati srećni odrasli. Sa razočaranjem smo shvatili da druga formula – srećno dijete, nesrećni odrasli – nije samo moguća, već je i najverovatnija. Razmaženo dijete i prezaštićeno dijete su nove patologije, rezultat novog pristupa. Prvo izrasta u patološkog narcisa, a drugo u pasivno-zavisnu ličnost.

Razmažena djeca uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidne, koje slabo kotrolišu svoje impulse, sklone su nasilju, uprkos svojim talentima nemaju radne navike tako da su neuspješni, i koje zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa svojim roditeljima i kada zađu u svoju četvrtu ili petu deceniju.

Za razliku od njih, prezaštićena djeca su veoma pasivna jer o sebi misle da su nesposobna, plaše se svijeta oko sebe kojeg  doživljavaju kao veoma opasno mjesto, zbog čega su takođe u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima.

Kako to da ljubav izaziva poremećaj? Ljubav ne može pokvariti dijete, već ga kvari ono čega nema u ovom pristupu, a to je disciplinovanje. U želji da stalno usrećuju vlastitu djecu, roditelji su počeli da izbjegavaju da sa njima ulaze u konflikt, postali su popustljivi.

Danas smo naučili da su djeci podjednako potrebni i ljubav i disciplinovanje. Na osnovu toga što zna da je voljeno dijete izgrađuje pozitivnu sliku o sebi, shvata da je važno ljudsko biće. Disciplinovanje je ono što omogućuje socijalizaciju i razvijanje različitih radnih navika, poštovanje zabrana i granica.

Disciplinovanje podrazumijeva konflikt djetetove želje i roditeljove volje. To je u stvari neizbježni konflikt biologije i sociologije. Kako je cilj roditelja da socijalizuje dijete, on je taj koji u tom konfliktu treba da prevlada. Popustljivo vaspitanje je pokazalo koliko je pogubno po razvoj djetetove ličnosti i njegovu odraslu sudbinu. Mi roditelji treba da se podsjetimo da nam je glavni zadatak da djecu pripremimo za samostalni život u ljudskom društvu, pa da oni sami nađu svoju sreću, a ne da ih stalno usrećujemo. Ako smo stalno mi odgovorni za njihovu sreću, onda oni na kraju ne žele da odrastu i da prihvate odgovornost.

Piše: Dr Zoran Milivojević, psihoterapeut

POPUSTLJIVO VASPITANJE: Ljubav ne kvari dijete, kvari ga nedostatak discipline

FORMULE ŽIVLJENJA Inaćenje

http://www.politika.rs/sr/clanak/410278/Inacenje

Prkos ili inat je osećanje koje je često prisutno u našem mentalitetu, ne samo na individualnom planu, već i kao kolektivno osećanje u nekim važnim istorijskim momentima, kao reakcija na nepravičan zahtev neke sile ili autoriteta.

U razvojnom smislu prkos ili inat je osećanje koje se iznenađujuće rano javlja u životu deteta. Poznato je da deca oko svog osamnaestog meseca ulaze u fazu inaćenja koja se stručno naziva „negativizam druge godine”. U tom periodu deca zahtevaju da se stvari odvijaju u skladu sa njihovom voljom i pružaju veliki otpor svim zahtevima roditelja koji od dece zahtevaju da se ponašaju drukčije. To je ona faza dečje tvrdoglavosti koja je za neke roditelje nerešiv vaspitni problem.

Baš hoću!

Šta je u pozadini dečjeg tvrdoglavog „neću” ili „baš hoću”? Najkraći odgovor je: dečje razumevanje roditeljske ljubavi. Malo dete jednostavno ne razlikuje sebe od svojih želja i svojih postupaka. Kada roditelj ne dozvoljava detetu da ono ostvari svoju želju, ono ne oseća samo osujećenost zbog neispunjene želje, već se oseća nevoljeno. Za dete je roditeljevo odbijanje ispunjavanja njegove želje isto što i emotivno odbacivanje njega kao osobe. A kako je dete iz prethodnog iskustva naučilo da ga roditelji vole, ono tvrdoglavo protestuje i zahteva da bude po njegovom.

Nakon odbijanja detetove želje, njemu više nije samo cilj da ostvari datu želju, već ima važniji cilj: naterati roditelja da bude onaj roditelj koji voli dete, a ne onaj roditelj koji „odbacuje” dete. Iz tog važnijeg razloga dete postaje veoma uporno i tvrdoglavo, jer kada neko ima dve godine ništa mu nije važnije od toga da li ga roditelji vole.

Ako zbog svog osećanja samilosti i krivice roditelj popusti, dete postaje zadovoljno i srećno jer je sebi „dokazalo” da ga roditelj voli. To je razvojno pogrešno jer iako razrešava datu konfliktnu situaciju između detetove volje i roditeljeve volje, dugoročno roditelj sebi pravi još veći problem zato što će u budućim konfliktima detetov otpor biti još veći. Najgori scenario jeste da roditelj bude „popustljivi roditelj” jer u tom slučaju njegovo dete i kada odraste ponašaće se na isti način u konfliktnim situacijama sa drugim odraslima, naročito ako očekuje da ga ti drugi poštuju ili vole.

Kako onda roditelj treba da se ponaša kada se malo dete tvrdoglavo inati? Roditelj ne treba da popusti detetu, ali istovremeno treba da mu ponudi ljubav. Na primer, kada malo dete neutešno plače zato što mu roditelj ne dozvoljava da se igra nekim predmetom, roditelj treba da ga zagrli i teši dok se ne smiri. Na taj način, nudeći svoju očiglednu ljubav, roditelj svojim postupkom sprečava dete da zaključi da nije voljeno. Tako ga uči jednoj veoma važnoj životnoj lekciji: da konflikt nije negacija ljubavi. To detetu pomaže da prevaziđe svoj stav „Ako mi ne dopustiš, ti me ne voliš” i prihvati stav roditelja „Ne dopuštam ti zato što te volim”.

„Ljubav plus disciplina”

Kada se primenjuje ovaj pristup „ljubav plus disciplina” dete će početi da razlikuje sebe od svojih želja i svog ponašanja i moći će da shvati da, iako je ono prihvaćeno i voljeno kao biće, postoje neka njegova ponašanja i želje koje nisu prihvatljivi.

Deca koja ne nauče da razlikuju sebe od svojih želja i postupaka imaće u daljem životu velike probleme sa konfliktima jer neće biti u stanju da mentalno povežu postojanje konflikta sa odnosom poštovanja ili ljubavi. Za njih će svaki konflikt, svako suprotstavljanje njihovoj volji biti znak da ih neko ne prihvata, da ih ne poštuje i ne voli – znak tuđeg neprijateljstva. Bilo da na to reaguju depresivno ili agresivno, njihovi međuljudski odnosi biće nestabilni i nesigurni.

Ovi odrasli ljudi, to jest njihovo „unutrašnje dete” neće znati razliku između „biti podređen” i “biti ponizan” i zato će u konfliktnim situacijama reagovati uvređenošću, durenjem i prkosom. Oni će pogrešno misliti da će se poniziti i izgubiti svoje ljudsko dostojanstvo ako odustanu od svog zahteva i prihvate da se ponašaju na drugi način. A kako je lično dostojanstvo važnije od mnogih drugih vrednosti, imaće veliku količinu energije da se inate i dure u konfliktnim situacijama.

Школа као болест

Школа је данас саставни део живота сваког здравог детета у свим друштвима модерног цивилизованог света и постала је један од најзначајнијих чинилаца у његовом менталном и психосоцијалном развоју. То што ћемо овде о школству – институцији савременог друштва, говорити као о болести не значи да се оно не може и друкчије посматрати, пре свега кад је реч о личним напорима појединаца запослених у школским установама, који покушавају да, упркос наопаким схватањима и програмима и притисцима надлежних служби да се они без остатка спроводе, ублаже институционализовано насиље над децом и омладином у школи. Нас, међутим, овде првенствено занимају узроци и последице тог насиља, то јест, на који начин школа као институција утиче на ментално здравље деце и омладине.

Наше непосредно искуство у Диспанзеру за ментално здравље младих представља основу за полазну тврдњу да је школа или главни узрок или један од узрока слома личности код деце или да она ништа не чини да спречи кризу менталног здравља или психосоцијалног развоја код својих васпитаника.

Разлози због којих деца и омладина траже помоћ у нашем диспанзеру могу се сврстати у неколико група:
–    школске фобије (страхови од школе),
–    слаб успех у школи,
–    бежање из школе (као вид поремећеног понашања),
– специфични поремећаји учења,
–    интелектуална инхибиција,
–    повишена анксиозност у школи (трема која омета излагање наученог),
–    развојни хиперкинетски синдром,
–    покушаји самоубиства због проблема у школи (о извршеним самоубиствима због слабог успеха читамо повремено у новинама; на жалост, ту нема више помоћи).

Механизме и констелацију односа који утичу на стварање оваквих појава код деце и адолесцената илустроваћу исповешћу мајке која је дошла са супругом и дететом у наш диспанзер. Малишан се безбрижно играо предметима које сам му дао, мати је била напета, сва црвена у лицу и говорила је повишеним тоном, док је отац деловао одсутно, без наде.

„Тако смо се дивно слагали“, говорила је жена бришући сузе, „док овај млађи није пошао у школу. Са старијим нисмо имали проблема. Нисмо знали ни где му је школа, такорећи. Али сада је код нас пакао. Он (показује оца) брани учитељицу, а ја знам да моје дете није криво. Он наређује малом да учи, самостално, а ја знам да он не уме да учи. Превише је детињаст. Кажњава га, а ја седим сатима с њим, и плачем, и смејем се, свашта радим, само да би бар нешто схватио. Он (отац) ми каже да сам га размазила и да га тиме уништавам, а ја њему кажем да је груб и сиров, да га мрзим зато… Школа је главна тема од јутра до вечери. И устајемо и лежемо с тим проблемом… Шта ће бити од овог нашег детета?“

Читав живот ове породице, која је иначе богата могућностима и интересовањима, свео се на проблем школе. Свео се на школу као муку која их чини несрећним, која им онемогућује да живе свој живот као породица и као јединке у њој. Ова породица је изгубила могућност самостварења, слободу и отвореност ка свету. Она се „разболела“ због исте ствари као и дете, које је, иначе, нормалне интелигенције и, у ствари, здраво дете.
Они који су одговорни за обесмишљавање и онако недограђеног школског система код нас остају недодирљиви и прикривени и не обазиру се на упозорења стручњака. Њих чињенице не занимају, а оне су следеће:
–    У школи се тумачи, испитује, класификује, одабира, али се не учи. Учи се код куће. Одабирање у школи значи одбацивање, обележавање, понижавање великог броја успешних, чак талентованих појединаца.
–    У школи се може доживети страх који паралише сазнајне моћи појединаца.
–    Знање се мери оценом. То је, истовремено и одабирање. Међутим, када су наставници и школски колективи почели да се вреднују према броју одличних ученика које „произведу“, слаби ђаци и понављачи напросто су нестали или су нестали већим делом. Оцена као мерило вредности личности остала је и даље.
–    У школи се губи креативност која је карактеристична за детињство.
–    Услови за идентификацију које нуди школа крајње су сиромашни, они најчешће не могу да покрену ни дечју машту, а камоли да подстакну децу да се идентификују са понуђеним узорима.

Другим речима, егзистенција деце постаје скучена кад се подвргне мерилима и прописима школе, она се своди на стрепњу због могућности одбацивања, а све се то одражава и на породицу, онај други миље живота детета у коме оно треба да нађе сигурност. Дететова егзистенција постаје одређена садржином и захтевима које школа нуди. Школа, дакле, данас заиста тера дете да се граби за оцену, за награду која му обезбеђује привилегије и могућност за даље школовање. Она му омогућава да уобличи властиту визију будућности и да открије знање као мотив свог ангажовања у школи. Млади стрепе и страхују над оним што желе у животу, па и сумњају у могућност да то остваре. Тако се ствара сумња у себе, што је услов за прихватање компромиса и за приклањање потребама политике којој таква школа служи.

Вршећи насиље над појединцима, школа се заиста изметнула у извор болести. Она их дочекује лепим речима и племенитим намерама, а онда им нуди програме који нису у складу с могућностима деце и њиховим мотивима, дисциплинске оцене, а наместо правих људских вредности, скучену слику човека и света прилагођену политичким потребама.
Школа је извор болести и школа је болест нашег времена. То се не може порећи и с тим се треба суочити. Али, они најодговорнији за јадно стање једне тако значајне друштвене институције као да се уопште не узбуђују, као да немају никакве ни психичке ни етичке дилеме. То не говори ништа добро не само о њима, него о друштву у целини.
Указујем на егзистенцијалну скученост друштва и једне институције тог друштва не зато да бих подигао оптужбу. Моју критику школе као извора болести и друштва у коме је настала треба схватити као позив да се и школа и друштво извуку из егзистенцијалне беде и крену ка остварењу пуне слободе личности и њених креативних могућности.
Чудно је то колико све заблуда о себи негује школа, колико на њима настоји бранећи своје достојанство тамо где га нема, а не хајући за њим тамо где би се оно могло наћи. Школа је у служби друштва, како се то каже, а каже се још и да је класна, али све то не представља њену суштину. Ипак, она често служи као средство којим се власт намеће уму и осећањима младих једног народа. Кажем једног народа зато што у школу, откако она постоји, иду деца свих сталежа и класа једног народа. Ретко се наилази на „чисте“ школе у којима, поред богатих нема и сиромашних (одличних ђака – стипендиста) или у којима се међу сиромашном децом са неке периферије не би нашло и понеко дете из „боље“ куће које због нечег није могло да се упише у елитну школу. Осим тога, школе су најчешће (а најочитије у фашистичким и бољшевичким земљама) служиле само као средство за спровођење и учвршћивање одређене структуре власти, тако да је позивање на класу или нацију служило само као изговор.
Основни проблем који треба да сагледамо у овој књизи јесте колико школа кроз сазнајни процес служи ослобађању духа и социјализацији личности, а колико заправо представља исходиште послушника и чиновника владајућих режима којима служи. Овај раскол постоји већ миленијумима и он је главни разлог због којег се а приори сумња у ваљаност ове институције. Ову контроверзу везану за школу можда најбоље одсликавају две крилатице. Једна је потекла из народа: „Збогом школо, нисам те ни вол’о“, а друга је изашла из пера песника: „Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба“. Она прва и данас се може чути на крају сваке школске године у разним варијантама и представља спонтан израз једног актуелног осећања, док друга представља сентиментално сећање зрелих људи везано за младост која је прошла.

 

Светомир Бојанин – дечији психијатар

 

Strpljivost

Želje su veoma važna osećanja. One nas motivišu da se pokrenemo ka važnim ciljevima. Kada ostvarimo neku želju, tada osetimo zadovoljstvo ili sreću ukoliko nam je želja bila veoma važna. Kada nas nešto sprečava u ostvarenju naše važne želje, tada osećamo frustraciju, osujećenje, nezadovoljstvo. Ovo nezadovoljstvo nam daje energiju kako bismo uložili dodatni napor da ispunimo važnu želju, pojačavajući našu agresivnost.

Živimo u svetu u kojem ne možemo da ispunimo sve svoje želje. Neke želje ne možemo nikako da ispunimo, jer su jednostavno neostvarive, a neke želje možemo da ispunimo tek nakon nekog dužeg perioda. Na primer, ako neko želi da završi fakultet, on mora da položi mnogo ispita da bi na kraju ostvario svoju želju. Na putu do ispunjenja udaljenog cilja, potrebno je podneti neprijatnost frustracije – istrajavati u kretanju ka željenom, uprkos tome što je taj cilj udaljen. U tome nam pomaže ona osobina koju nazivamo strpljenje.

Reč „strpljenje” dolazi od „trpeti” i odnosi se na podnošenje neprijatnosti na, kako se to stručno kaže „tolerisanje frustracije”. Koliko je strpljivosti veoma važna emocionalna sposobnost vidimo kod onih ljudi koji su nestrpljivi. Osoba koja nije u stanju da podnese neprijatnost osujećene želje nije u stanju da se polako kreće ka njenom ostvarenju. Ono što želi osoba, želi odmah. Ako ne može da dobije odmah, osoba ili postaje nasilna, pokušavajući da druge i svet „natera” da joj ispune želju ili odustaje od željenog cilja, jer „nema strpljenja”. Iz tih razloga je razumna strpljivost osobina uspešnih ljudi.

Ne postoji gen za strpljivost. To je osobina koja se uči, i to u detinjstvu. Da bi izrasli u pravilno formirane ličnosti, deca moraju da nauče da ne mogu odmah da dobiju sve ono što požele. Roditelji su ti koji treba da ih nauče da postoje neostvarive želje, kao i da postoje one želje koje je moguće ostvariti nakon dužeg vremena. Roditelji su ti koji decu uče da postoji granica između dozvoljenih želja i nedozvoljenih želja. Roditelji su istovremeno i treneri, motivatori koji podstiču dete da nastavi kretanje ka željenom cilju kada ono zbog nestrpljenja želi da odustane. Uspešnost zavisi od razvijanja strpljivosti.

Oni roditelji koji ne mogu da gledaju kako se dete „muči” zato što mu neka želja nije ostvarena, popuštaju i ispunjavaju svaku želju, ali time čine lošu uslugu za budućnost. Takvo dete počinje da povezuje ispunjenje želje sa ljubavlju tako da veruje da ako ga neko voli – taj mora da mu ispuni želju, a ako mu ne ispuni želju – onda ga ne voli. Kada takvo dete odraste, ono će taj obrazac ponavljati.

Mnogi ne znaju da kada ljudi razviju sposobnost strpljivosti, onda se smanjuje njihov doživljaj neprijatnosti zbog osujećene želje.

Zoran Milivojević
objavljeno: 14.02.2015.

Od srećnog deteta do narcisa

Znamo da ljubav koju primimo u detinjstvu bitno utiče na to kako ćemo voleti kada odrastemo. Životne priče odraslih čije je detinjstvo bilo nesrećno zbog nedostatka ljubavi pokazuju da odrasli žude za onom ljubavlju koju nisu dobili kao deca. Ali šta je sa onom decom kojima su roditelji svakodnevno pokazivali da ih vole? Kako „srećna deca” vole kada odrastu?

Živimo u vremenima kada više nema heroja spremnih da se žrtvuju za drugoga. Izuzetak su roditelji, spremni i da umru za svoju decu. Mnogi roditelji znaju da su dobri roditelji samo ako gledaju u emocije deteta i vide ispred sebe srećno dete. Zbog toga ih na razne načine usrećujemo, nudimo im samo pozitivne doživljaje, upućujemo pohvale, kupujemo poklone. Kada odbijemo neku detetovu želju ili kada od njega nešto neprijatno zahtevamo, pogled na neraspoloženo, žalosno, nesrećno dete izaziva ogromno osećanje krivice, tako da popuštamo detetovoj volji. To je najbrži način da ponovo postane srećno.

Problem je što takav odgoj, paradoksalno, kod dece razvija narcisoidnost. Roditelji koji u svemu ugađaju detetu onemogućuju mu da razvije sposobnost da voli druge. Ono stalno u centar stavlja sebe, svoje želje i svoja osećanja, a ako je njemu neprijatno, drugi nisu važni. Za normalni razvoj nije dovoljno da dete oseti da je voljeno, ono mora da ima priliku i da pokaže ljubav prema drugima, prema roditeljima, da se zbog drugih nečega odrekne.

Naša srećna deca ne žele da napuste svoje udobno detinjstvo ni onda kada imaju 20, 30, pa i 40 godina. Kada roditelji umru ili postanu nemoćni, ova odrasla deca se trude da sa nekim drugim oko sebe izgrade svet ljubavi kakav su imala u detinjstvu. A to je da ih neko bezuslovno voli, da im ispunjava sve želje. Mladići traže seksi dame koje će se ponašati kao mame, a devojke lepotane koji će se ponašati kao tate. I jedni i drugi traže da budu voljeni, a ne da vole. U ljubavi pokazuju dečju sebičnost: vole samo zato što su voljeni.

Srećno dete često postane za život nespremni, nesrećni odrasli. Zaboravili smo da je naš roditeljski cilj trebalo da bude da pripremimo našu decu za samostalni život u ljudskom društvu. Umesto da gledamo u detetove emocije i da se osećamo krivima svaki put kada se dete oseti neprijatno, gledajmo naš udaljeni cilj. On je glavni kriterijum dobrog vaspitanja. A za samostalnost – dete mora naučiti da se nosi sa neprijatnim osećanjima. Kada roditelj koji voli nešto zabrani detetu, mora izdržati da gleda detetovo nezadovoljstvo. Ako mu je teško, neka pogleda u budućnost i neka ga vidi kao odraslu osobu koja sama gradi svoju sreću.

Zoran Milivojević
objavljeno: 13/02/2010

Brak naših roditelja

Porodica je ono mesto gde kao deca učimo osnovne stvari o međuljudskim odnosima. Posmatrajući i doživljavajući odnos naših roditelja, bake i deke, i drugih nama važnih parova, upijamo osnovna znanja o tome kakve su žene, kakvi su muškarci i kakav je njihov međusobni odnos. Ovi sadržaji koje smo upili onda dok još ne poznajemo svet, dok nemamo dovoljno informacija, a ni sposobnosti da ih dobro razumemo, bitno utiču na naše kasnije ljubavne veze i odnose sa suprotnim polom.

Ako su odnosi dobri, ovaj psihološki mehanizam je koristan. U tradicionalnim društvima vidimo kako je starija generacija uzor mlađoj, a ova još mlađoj.

Kada malo odrastemo, kada o odnosu mame i tate imamo svoje mišljenje, sud i emociju, zaboravljamo da to nije samo spoljašnji odnos dvoje ljudi, već da taj odnos odavno nosimo u sebi.

Tipična greška koju deca čine zbog svoje spoznajne nerazvijenosti jeste da ono što vide kod kuće smatraju jedino mogućim. „Svi muškarci su kao moj tata” ili „Sve žene su kao moja mama” –stav je koji isključuje izbor. Ne proveravajući svoj dečji zaključak, odrasla osoba ponavlja odnos svojih roditelja sa izabranim partnerom jer „Život je takav”. Ako joj je to veoma odbojno, jer, na primer, ne želi da bude žrtva takve „realnosti”, jedino što može jeste da izbegava partnerske odnose i brak. Kako taj izbor zahteva neka druga odricanja, ona postaje žrtva na drugi način.

Neka deca gledaju odnos svojih roditelja i donose odluku da će jednom, kada odrastu, živeti sasvim suprotno. Ako su se mama i tata često žustro svađali, a detetu nisu pomogli da razume šta je svađa, dete u velikom strahu da će se roditelji razvesti ili međusobno pobiti donosi odluku da će jednom imati brak u kome ne sme biti ni trunke svađe.

Statistička istina je da deca kasnije usopstvenom životu ili ponavljaju partnerski model svojih roditelja ili beže u onaj totalno suprotni model. Često iz jedne greške u onu suprotnu grešku.

Zbog svega je važno da se svako ko želi uspešnu vezu kritički, sa distancom, osvrne na odnos svojih roditelja. Najvažnije je znati da taj odnos nije jedini mogući, da je on samo jedna od mnogo mogućnosti, da je on samo jedan model partnerskog odnosa. Odrasli ljudi biraju model po kojem će živeti. Roditeljski model treba definisati, preispitati i jasno utvrditi šta je u njemu dobro, a šta loše. Treba ga preoblikovati svojim, novim, boljim načinima.

I zato, ako ste mama ili tata, ne zaboravite na oči koje vas gledaju i upijaju. Najbolji poklon vašoj deci jeste da živite tako da ona žele da, jednom kada odrastu, budu kao vi.

Zoran Milivojević
objavljeno: 29/01/2010

Sindrom srednjeg deteta

U porodicama u kojima ima više dece različitog uzrasta, između dece se uspostavlja jedna vrsta hijerarhije. Kako je deci najvažnije koliko su voljena od stane roditelja, ona svoj status u porodici zauzimaju na osnovu svoje procene da li dobijaju više ili manje roditeljske ljubavi u odnosu na brata ili sestru. Zato između braće i sestara, pored odnosa ljubavi, postoji i odnos međusobnog upoređivanja i takmičenja. Da bi razumeli poziciju srednjeg deteta koje se često nalazi „stešnjeno” između najstarijeg i najmlađeg, potrebno je razumeti odnos detetovog uzrasta i ljubomore.

Postoje dve vrste ljubomore braće i sestara koje se razlikuju po svojoj dinamici. To su ljubomora starijeg deteta prema mlađem i ljubomora mlađeg deteta prema starijem.

Najstarije dete je jedno vreme bilo jedinac, tako da mu je bilo normalno da bude glavno, u centru roditeljske pažnje i ljubavi. Kada se rodi mlađe dete, tada starije dete po pravilu ima doživljaj da gubi roditeljsku ljubav, to jest da mu je mlađe dete preotelo ljubav roditelja. Glavni razlog za ovakvo detetovo doživljavanje jeste taj što nedovoljno razlikuje ljubav od pažnje. Kada roditelji usmeravaju pažnju na njega, ono se doživljava vrednim i voljenim, a kada usmeravaju pažnju na drugo dete, tada se prvo dete oseća odbačenim i nevoljenim. Ono razmišlja da se mlađe dete rodilo i oduzelo mu ljubav na koju je imalo ekskluzivno pravo. To ga podstiče na različite akcije kojima pokušava da povrati roditeljsku pažnju kako bi on shvatili da je ono „glavno dete”.

Ljubomora mlađeg deteta prema starijem se pojavljuje tek kada mlađe dete postane svesno razlike koje postoji između njega i starijeg deteta. Tada počinje da uviđa da je starije dete u mnogim stvarima sposobnije od njega, kao i da su starijem detetu dozvoljene neke stvari koje nisu dozvoljene mlađem. Kako deca dugo vremena razmišljaju na konkretan način, u slikama, nesposobni da shvate apstraktan koncept vremena, mlađe dete hoće da postigne da ovde i sada bude isto kao starije ili još bolje od njega. Ono ne razume da treba da se poredi sa onim sposobnostima starijeg deteta koje je ono imalo onda kada je bilo istog uzrasta kao i mlađe dete. Zato mlađa deca često traže potvrdu u oblastima za koje starije, uspešnije dete nije zainteresovano.

Dečja ljubomora jeste izraz, ali i potvrda detetovog uverenja da ono nije dovoljno vredno da bi bilo voljeno. Iz takvog odnosa može nastati osećanje niže vrednosti koju osobu može pratiti i u odraslom dobu. Posebnost položaja srednjeg deteta je u tome što za razliku od druge dece, ono može imati obe dečje ljubomore – i prema mlađem i prema starijem – a samim tim i dvostruki razlog da se oseća manje vrednim. To zahteva povećanu roditeljsku pažnju.

Zoran Milivojević
objavljeno: 07.03.2015.

Ljubav i disciplina

Ako pretpostavimo da deci za pravilan razvoj treba pružati ljubav i zahtevati disciplinu, onda je na osnovu toga moguće razlikovati tri glavna vaspitna modela.

U prvom modelu roditelji izbegavaju da pokažu ljubav deci koju inače vole, istovremeno zahtevajući visok stepen discipline. Oni ne pohvaljuju dete, nikada ne pokazuju da su zadovoljni detetovim postignućima, ističu detetu da uvek može bolje i više. Njihova deca su veoma poslušna i vredna, a razlog za to je što nikada nisu sigurna da li ih roditelji zaista vole.

Ta deca žive u hroničnom strahu od odvajanja (separacijski strah) i trude se da ugode roditeljima kako ne bi bila odbačena. Ovaj način vaspitanja stvara ličnosti koje su veoma samodisciplinovane, radne, ambiciozne, teže savršenstvu. Međutim, kako ova osoba nije dobila ljubav, ona nije izgradila pozitivnu sliku o sebi i nema razvijena osećanja samoljubavi i samopoštovanja. Ovaj model je kod nas posebno bio zastupljen u Vojvodini gde su ga nazivali „nemačko vaspitanje”. Nije ni čudo da one teritorije, na kojima je ovaj model bio primenjivan, imaju visoku zastupljenost depresivnosti i samoubistava.

Kao rezultat kritike prvog modela, nastao je drugi model u kojem se smatra da je deci najvažnije pokazati ljubav, jer ona pomaže izgradnji pozitivne slike o sebi, a sprečava nastanak neurotične strukture ličnosti.

To je kod roditelja stvorilo strah da će dete, u svakoj situaciji u kojoj počne da doživljava da je nevoljeno, da bude traumatizovano, što će negativno da se odrazi na njegovu buduću ličnost. Kada roditelj pokuša da disciplinuje dete, a ono se usprotivi, roditelj popusti iz straha da će da ga traumatizuje.

Formula modela je ljubav bez discipline. Kako roditelji nisu socijalizovali i disciplinovali dete, rezultat je neprilagođena i od roditelja zavisna odrasla osoba – patološki narcis. Kada mnogi roditelji svesno ili nesvesno zastupaju ovakav model, tada nastaje, kako ju je nazvao Arik Sigman, narcisoidna „razmažena generacija” koja je, između ostalog, sklona nasilju i kršenju zakona.

Mnogi roditelji i stručnjaci promovišu ovaj drugi model kao način „prosvećenog” vaspitanja.

Kako je sve veći broj ljudi koji su proteklih decenija svoju decu vaspitavali „pravilno”, a veoma su nezadovoljni rezultatom, na osnovu kritike drugog modela, nastao je treći model. Prema njegovom mišljenju, podjednako je važno deci pokazati ljubav i disciplinovati ih. To je Stiv Bidalf nazvao pružanjem i „meke” i „čvrste” ljubavi. U tom modelu roditelj mora prvo sebi, a zatim i detetu da objasni da mu postavlja granice, tera ga na korisne a neprijatne stvari, kažnjava ga kada se usprotivi tome, samo zato što ga zaista voli.

Zoran Milivojević
objavljeno: 29.11.2014.

Jači i slabiji

Jedan od argumenata koji koriste zagovornici da se roditeljima oduzme pravo da telesno kazne decu jeste da onaj ko je jači nikada ne bi smeo da udari onoga ko je slabiji. To se ilustruje slikom iz dečje perspektive u kojoj džinovski roditelj udara po turu majušno dvogodišnje dete. Takvo ponašanje se označava kao zlo i neprihvatljivo iz jedinog razloga što neko ko je fizički jači koristi svoju moć nad nekim ko je fizički slabiji. Da li je to dobra argumentacija? Da li je zaista primena fizičke moći a priori negativna?

Zamislimo situaciju u kojoj nakon svađe sa prodavcem osoba počinje da ga udara i da ruši sve po prodavnici. Nakon toga upadaju dva policajca koja obaraju nasilnika na pod i onemogućavaju da se pomeri dok mu stavljaju lisice. Kakav bi bio vaš komentar da ste prisutni? Da nije fer da dvojica napadnu jednoga ili da su policajci postupili ispravno?

Naša procena nekog ponašanja, pa bio to i udarac po detetovom turu, zavisi od konteksta, od situacije u kojoj se to ponašanje dogodilo, kao i od detetovog ponašanja koje mu je prethodilo. To znači da ne možemo suditi o samom ponašanju a da ne znamo kontekst u kojem je nastalo. Kao što znamo iz krivičnog prava, sud je mesto gde se utvrđuje kontekst i najdrastičnijih ponašanja, poput ubistva, pa i ona mogu biti proglašena opravdanim ukoliko je utvrđeno da su učinjena u nužnoj odbrani. Da bismo ocenili primenu sile roditelja nad detetom, moramo oceniti da li je takav postupak bio opravdan ili neopravdan, da li je iz njega nastala korist ili šteta.

Kako je reč o kažnjavanju, mora se uzeti u obzir detetovo ponašanje koje je prethodilo. Svako kažnjavanje, pa i telesno, jeste poziv detetu da nauči da je neko njegovo ponašanje štetno i zato zabranjeno. Možemo pretpostaviti da je roditelj prethodno zamolio dete, upozorio ga, oštro ga kritikovao, zapretio kaznom, a onda, kada je iskusio da ove „nenasilne” metode vaspitanja nemaju moć da utiču na detetovo ponašanje, odlučio da primeni silu. Pretpostavka je da je roditelj odrasla osoba koja je odgovorna za dete, koja vodi računa o detetu i koja zna šta je opasno, a šta korisno. Tada je primenjena kazna koristan i dobar postupak.

Za procenu načina kažnjavanja važno je da li je ono opravdano – pravedno, to jest da li je dete svojim ponašanjem zaista zaslužilo takvu kaznu. Ukoliko su težina prekršaja i kazne u proporciji, onda se ovakvo kažnjavanje smatra primerenim, to jest pravednim.

Umesto da se vrši nasilje nad zdravim razumom težeći da se telesna kazna na silu odredi kao nasilje, a zatim da se zabrani, za decu bi bilo mnogo bolje da se roditeljima jasnije predstavi razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja.

Zoran Milivojević
objavljeno: 20.12.2014.